Predstava Sloboda je najskuplja kapitalistička reč izvesno je jedna od najoriginalnijih Bitefovih festivalskih produkcija u ovih 50 godina. Nju su osmislile, ali je i same izvode, dramaturškinje Maja Pelević i Olga Dimitrijević, a na osnovu svog istraživačkog puta u Pjongjang. Polazna tačka njihovog istraživanja jeste uvid da je, posle pada Berlinskog zida, te nedavnog otopljavanja odnosa SAD i Kube, Severna Koreja poslednji ostatak Hladnog rata, idealna za projekciju svih stereotipa o „neprijatelju“. U scenskoj formi dobro kontrolisanog turističkog putovanja, autorke suočavaju i ispituju propagandne obrasce i stereotipe totalitarnog režima Severne Koreje i zapadnih neoliberalnih demokratija, te kako se u tom kontekstu reprezentuje i doživljava ideja slobode i kako se njome manipuliše.
O PREDSTAVI:
Predstava je inspirisana istraživanjem i putovanjem autorki u najizolovaniju zemlju na svetu koja i dalje pobuđuje pažnju i osudu ostatka sveta – Severnu Koreju, i preispituje ideju slobode u dobu sve većeg globalnog nadzora. Publika će imati priliku da prisustvuje svojevrsnoj turističkoj turi kroz zemlju koja se danas i dalje smatra najvećom babarogom „demokratskog sveta“, kroz koju se otvara pitanje slobode i neslobode u današnjem društvu. Predstava postavlja pitanja kolika su ograničenja našeg mišljenja, uslovljenog stalnim propagandama i kontekstom iz koga dolazimo? Koliko je pojam slobode relativan i određen društveno-kulturnim kontekstom? Da li je vidljivi kult ličnosti gori od nevidljivog kulta kapitala? Šta nam Severna Koreja – poslednji ostatak Hladnog rata – govori o našem, „zapadnom“ svetu? Da li je jedini način da se izbegne imperijalna dominacija posedovanje atomske bombe i opštenarodne odbrane? Da li socijalističko uređenje nužno mora da bude i totalitarno? Predstava se suočava sa mogućnostima i nemogućnostima da govorimo o jednoj zemlji van našeg kulturnog i političkog koda.
O AUTORIMA:
MAJA PELEVIĆ je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005. godine i doktorirala na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2012. Bavi se dramskim pisanjem, režijom i autorskim projektima. Drame su joj izvođene u zemlji i inostranstvu. Sa Milanom Markovićem Matisom je, 2012. godine, uradila projekat Oni žive. Godine 2015, režirala je Moje nagrade Tomasa Bernharda u Narodnom pozorištu u Beogradu. Zajedno sa Srećkom Horvatom pokrenula je Filozofski teatar u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dobitnica je mnogih nagrada, među kojima su „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo i Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst.
OLGA DIMITRIJEVIĆ, rođena 1984. godine, diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pisala je pozorišne kritike za Vreme i Teatron. Izvedeni su njeni tekstovi: Internat (Dadov, 2009), Radnici umiru pevajući (Hartefakt fond i Bitef teatar, 2011), Narodna drama (Pozorište „Bora Stanković“, Vranje 2012) i Stani da se pozdravimo u okviru projekta Protok žudnje (TkH i CDU, Zagreb, 2014). Ostali projekti uključuju kabare Iza ogledala (Kulturni centar Reks, 2012), kouredništvo knjige Među nama – neispričane priče gej i lezbejskih života (Hartefakt fond, 2014), režiju i dramatizaciju romana Crvena ljubav Aleksandre Kolontaj (Bitef teatar, 2016), povremeni predavački rad na Ženskim studijama u Beogradu i dramaturški rad u pozorištu. Dobitnica je nagrada Hartefakt fonda, Sterijinog pozorja i Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo.
REČ AUTORKI:
„Kada govorimo o našem, postjugoslovenskom, istočnoevropskom kontekstu, uvođenje liberalne demokratije najčešće je poslužilo kao izgovor za hegemoniju kapitalizma i transformaciju društvene svojine. Ali svojevrsni lajtmotiv, najčešće rabljen u propagandne svrhe tih procesa, jeste pitanje slobode i oslobađanja društva. Narod određene zemlje trebalo bi da otvori oči i shvati da je neslobodan. Ovaj duboko patronizirajući narativ učestvuje u formiranju ideološke matrice po kojoj je neslobodnim narodima – dakle, nedovoljno zrelim – neophodna pomoć onih osvešćenijih i razvijenijih. Ideal slobode će tako biti iskorišćen za davanje legitimiteta imperijalnim i neokolonijalnim intervencijama.
Nakon pada Berlinskog zida, raspada socijalističkog projekta i raspada Jugoslavije, jedino ostrvo koje i dalje opstaje u izolaciji, zbog čega na Zapadu ne prestaje da pobuđuje pažnju i osudu, kao jedini ostatak Hladnog rata, jeste Severna Koreja. Način na koji je predstavljeno ’grcanje pod čizmom totalitarizma’ severnokorejskog naroda u velikom zapadnom narativu verovatno je jedan od najspektakularnijih i najfantastičnijih. Slika Severne Koreje koja dolazi do Zapada, način na koji su predstavljeni njeni enterijeri i spomenici, njena arhitektura, njen državni aparat, njena represija i njene masovne manifestacije, u potpunosti odgovara distopičnim svetovima iz žanra naučne fantastike u kojima je sva sloboda ukinuta. Severna Koreja tako funkcioniše kao neka vrsta nesvesnog zapadnog sveta, onaj mračni deo na koji se projektuju gulazi, tortura, državni nadzor nad pojedincima i sve ostalo. Projektovanje represije u nekog drugog idealno je za maskiranje sopstvenih represivnih i nedemokratskih praksi, od borbe protiv terorizma, preko slučaja Grčke do izbegličke krize. Tako da, zapravo, govoreći o Severnoj Koreji, govorimo i o Americi, i o Evropskoj Uniji, i o Srbiji.
Sa Severnom Korejom se svakako povezuje i fenomen kulta ličnosti koji često predstavlja osnovnu tačku imaginacije u kojoj se projektuje nesloboda ’nedemokratskih’ društava. Međutim, naspram vidljivog kulta ličnosti u Severnoj Koreji, na Zapadu a i šire, u tzv. razvijenom svetu, već nekoliko decenija nalazimo sve jaču vladavinu ’nevidljive ruke tržišta’ koja insistira na slobodi pojedinca kao opravdanju za ideološku hegemoniju neoliberalizma. Zato je vrlo korisno imati tako jasnog, opipljivog i vidljivog neprijatelja kao što je severnokorejski kult ličnosti, jer u njegovoj senci razni ’zločini’, sprovođeni pod maskom slobode, mogu proći nezapaženi. Ovo možda zvuči kao poetizovana verzija savremene geopolitičke scene, međutim, to je ne čini manje istinitom.“
Maja Pelević, Olga Dimitrijević
„Dok se, s jedne strane, za savremene države, društva i njihove narode tvrdi da su međusobno povezani i nezavisni kao nikada tokom dosadašnje istorije čovečanstva, Severna Koreja se pojavljuje kao sui generis u međunarodnim odnosima; mesto koje prevazilazi granice pojmljivog, jer ne pripada ni našem svetu ni našem dobu (…). Slika mračne Severne Koreje služi kao mera razlike. Ona nam pomaže da uspostavimo specifične binarne odnose koji prave razliku između, na primer, pojmova sloboda–ugnjetavanje, bogatstvo–siromaštvo, razvoj–nazadovanje i nada–očaj.“
David Shim, Visual politics and North Korea
„Skrivena ruka tržišta nikad neće raditi bez skrivene pesnice.“
Thomas L. Friedman, A Manifesto for the Fast World
TeatarBitef.rs
