Južnoafrički pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Džon Maksvel Kuci, stvara u vremenu koji mnogi savremeni književni kritičari nazivaju postmodernizmom. Ovaj književni pravac zasniva se na urušavanju ideja strukturalizma i savršeno pravilno se uklapa sa poststrukturalističkom književnom teorijom.
Odlikuje ga poigravanje sa idejama reda i zakonitosti; teži da uruši sva moguća pravila, poetska kao i logička.
Postmodernizam referira na prethodne književne epohe pa su česte intertekstualne i interdiskurzivne veze sa poznatim i proslavljenim književnim ostvarenjima. Posledica jedne takve intertekstualne simbioze je Kucijev roman Fo, u kojem se uspostavlja postmoderni ali i postkolonijalni pandan poznatom delu Danijela Defoa Robinson Kruso.
Postokolonijalizam u Kucijevom stvaralaštvu
Postkolonijalne studije nastaju osamdesetih godina prošlog veka. Imaju veliki uticaj na studije kulture, studije rase, antropologiju. Postkolonijalizam sa nove pozicije razmatra novi svetski globalni poredak, dekonstruišući osnove na kojima je počivao evropocentrizam. Postkolonijalne studije su veoma politički angažovane i teže suštinskom preosmišljavanju same ideje evropocentričnosti.
Usko je povezan sa poststrukturalizmom u književnoj teoriji i sa postmodernizmom u književnoj produkciji. Bavi se analizom književnosti ali i rušenjem književnog kanona nastalog na ideji evropocentrizma.
Postkolonijalisti se protive idejama prosvetiteljstva i modernističkog progresivizma. Zalažu se za afirmaciju kultura koje su obespravljene u procesu kolonizacije. Edvard Said je autor čije su ideje značajne za nastanak poskolonijalizma. Uvodi termin orijentalizam, koji označava zapadni stil dominacije, posedovanja vlasti. On osvetljava složene mehanizme na kojima počiva sama ideja kolonijalizma.
Džon Maksvel Kuci i postkolonijalizam?
Džon Maksvel Kuci je profesor opšte književnosti na univerzitetu u Kejptaunu. Njegov odnos prema ideji postkolonijalizma je ambivalentan.
Budući da se nalazi na poziciji belog autora i akademika u kolonizovanoj državi, on može da govori o moći i nemoći svoje pozicije. Povezan je sa dominantnom grupom kolonizatora, ali je i ranjiv jer je liberalno nastrojen. Pokušava da se distancira od same ideje kolonizacije, ne želi da pripada kasti kolonizatora. S obzirom na nemogućnost da pobegne od svoje pozicije kolonizatora, Kuci čini simboličko bekstvo, tako što svoju poziciju određuje kao femininu. Kuci dekonstruiše poziciju moći tako što staje na poziciju nemoći, poistovećujući se sa pripovedačicom svog romana, Suzan Barton.
Feminino u romanu Fo
Posebno zanimljiv aspekt romana Fo je poigravanje sa idejama femininog koja direktno korepondira sa idejom poskolonijalizma.
Pripovedačica romana Fo je Suzan Barton, junakinja Defoovog romana Roksana. Kuci koristi ženske naratore u još dva svoja teksta. U noveli U srcu države, pripovedačica Magda, ćerka kolonizatora, zarobljena je na farmi. U noveli Moć čelika takođe nalazimo pripovedačicu, Elizabet.
Poststrukturalizam i postkolonijalizam koriste feminino kao figuru krize. Ženski subjekat je viđen kao odgovarajući model za decentralizovanog, fragmentarnog, postmodernog subjekta. Feminino se koristi kao medijum pomoću koga se ustanovljava postkolonijalna kriza identiteta. Kucijeva strategija korišćenja bele žene kao pripovedača povezana je sa poskolonijalizmom.
Kod žene pripovedača nema autoriteta. Žensko pripovedanje je tradicionalno shvaćeno kao nestabilno, neautorizovano i nepriznato.
Žena narator je u ambivalentnom statusu između kolonizatora, koji je na poziciji gospodara, i kolonizovanog. Njen kolonizujući status povezuje se sa femininim što značajno umanjuje njenu moć kao kolonizatora.
Zapravo, Kuci postavlja ženu pripovedača kako bi izbegao gospodarenje nad naracijom. Kuci piše izvan autoriteta jer je njegov pripovedač neautorativan. Kroz marginalizovanu pripovedačicu i sam Kuci se marginalizuje.
Fo je tekst koji Suzan Braton govori u Kucijevo ime, ona je glasnogovrnica koja stoji ispred pisca. Na kraju romana pojavljuje se narator, to je sam Kuci koji preuzima priču kako bi je priveo kraju. Suzan se sve vreme poigrava sa pripovedanjem dok na kraju Kuci ne stupi na pripovedačku pozornicu kako bi učvrstio narativni diskurs: postokolonijalni gospodar preuzima diskurs od kolonijalnog gospodara.
Dekonstruisanje Robinsona
Kucijev Robinson je čovek koji provodi u miru svoje dane na ostrvu radeći upravo suprotno od onoga što je njegov književni prethodnik, Defoov Robinson, radio. On je brodolomnik ali i izgnanik iz društva koji ne pokazuje želju da se vrati u civilizaciju, ne pravi splav na kojem će pobeći i ne pokušava da skrene pažnju brodovima koji prolaze na svoje prisustvo.
Kucijev Kruso želi da njegova priča počne i završi se na ostrvu. Ne osvrće se na svoj pređašnji život, ne želi ni da bude spasen i vraćen u civilizaciju.
Veliki deo romana Robinson Kruso čine napori Robinsona da kolonizuje svoje ostrvo, da uzgaja useve, hvata divlje životinje, ukroti prirodu da na taj način prisvoji ostrvo.
Ova pregnuća su u sprezi sa kolonizatorskom idejom posedovanja. Sa druge strane, Kucijev Robinson pušta ostrvo na miru i od njega uzima samo ono što je apsolutno neophodno za puko preživljavanje. Pravi terase od kamena, identične onima koje kolonizatorski Robinson pravi, ali ništa ne sadi u njima, jer čeka da neki budući brodolomnik donese seme i posadi useve.
Ovaj potez je postmodernistički i poststrukturalistički obojen, govori o nemogućnosti istinske kolonizacije, uzaludnosti pregnuća, prosperiteta i stvaranja.
Značajan aspekt romana čini Robinsonov odnos sa Petkom. Dok u Defoovom romanu Robinson čini značajne napore da Petka učini slugom u kolonijalnom poretku, Kucijev Robinson ostavlja Petka na miru, ne čineći napore da ga prevede u svoj kulturološki milje.
Defoov Robinson uči Petka rečima i zapadnim običajima, dok Kuci svom Petku oduzima jezik što je simbolično suprostavljanje kolonijalizmu. Ako Petko nema jezik on neće biti u mogućnosti da nauči da govori, da odgovara svom gospodaru i da postane kolonijalni rob.
Nemušti Petko je na sličnoj poziciji na kojoj je i Suzan kao pripovedačica – oboje su nemoćni i inferiorni ali to je jedina pozicija sa koje može da se parira kolonijalnom obrascu.
Robinson ne piše dnevnik, za razliku od svog književnog pretka koji svaki svoj dan beleži kako bi dnevnik posvedočio o istinitosti njegovih doživljaja. Kucijev Robinson ne želi da se izbavi sa ostrva ili da ponese u civilaciju bilo kakvo svedočanstvo o svojoj pustolovini. Za razliku od kolonijalnog Robinsona koji pravi detaljan spisak predmeta koje je uspeo da spasi sa broda, postkolonijalni Robinson pušta olupinu broda da trune na dnu mora.
Kucijev roman predstavlja dekonstruisanu priču o Defoovom Robinsonu Krusou. Kuci se poigrava sa idejom civilizovanog, sa idejom prosvetiteljstva i prosperiteta. Ulogu naratora preuzima nepouzdana pripovedačica koja oslikava Kucijevu poziciju u odnosu na kolonijalni obrazac.
Suzan nije samo pripovedačica već i junakinja romana koja kroz kolonijalni sistem vrednosti procenjuje Robinsona i ostaje začuđena načinom Robinsovog življenja na ostrvu. Brojne intertekstualne veze dodatno osvetljavaju postkolonijalni sistem ali i poststrukturalističke ideje na kojma se Fo zasniva.
Kultivisi se
