Nenad Džoni Racković, multimedijalni umjetnik, glumac i pisac, ali najviše provokator i skandal-majstor, objavio je svoj prvi roman “Peto godišnje doba” u kojem piše o beogradskoj rock and roll generaciji, drogama i svim onim legendama sa kojima se družio.
Sada je, kako sam kaže, nakon šest godina ove faze i tri godine nespavanja, odlučio da sve to prenese na papir i objavi u romanu.
– Sve je počelo rečenicom „Mala bara puna krokodila“ nekog debila, koja je na mene sredinom devedesetih ostavila veliku traumu. To je postala sintagma za tu deceniju, a mene je to, kao Beograđanina koji je rođen u Keve Jevrosime, strašno pogodilo. Nisam tako doživljavao moj grad. Uvijek sam smatrao Beograd jednim od najvećih čuda arhitekture pod uticajem ruskog socrealizma – počinje razgovor Racković, ne silazeći sa skejtobrda.
o Šta uzima život na dasci, a šta daje?
– Vidi, ja sam rokenrol generacija. Postoje rijetki od nas koji duhom nisu degradirali, za njih je rokenrol ostao način života. On je obično vodio u psihodeliju, gubljenje,
depersonalizaciju… Stvar je da u 50 godina i dalje imaš snage da se lično uzdižeš, da se otrgneš autodestrukciji, da ne pukneš pod pritiskom.
o Koliko to mogu danas klinci?
– Klinci su sve bolji i bolji, ali šta oni imaju od toga što je Racković napisao knjigu. Rade po magacinima, trafikama, sigurno neće da se učlane u SNS. Sramota je kakvi im se ljudi danas plasiraju kao uzori – nisam ja samuraj beogradskog asfalta, ja sam kao ronin – japanski ratnik bez gospodara, ja imam jednu „disciplinu kičme“, ne može to svako. Umjetnik sam, ne buntovnik.
o Upao si u umjetničke krugove vrlo rano?
– Da, sećam se te ekipice, ja sam bio najmlađi sa 16 godina. Vodili su me na večernje koncerte u mojoj ulici kod Olivera Mandića u stan, gdje je svirao za probrano društvo.
Furao sam s Ivanom Žigon
o Dobijao si ponude i za predstave. Na Sterijinom pozorju si se skinuo go i rekao da nećeš da glumiš pred fašistima?– Jeste. Shvatio sam da nisam za to. Ali sam zahvalan onima koji su željeli da me nauče. Steva Žigon me je spremao za glumu, na primjer. Ja sam kao furao, družio se s Ivanom, išli smo u XII gimnaziju, obožavala me je – govorila je da sam drugi Džek Nikolson.
Dovode cice u stan i u fazonu su – mali, oćeš s nama ili moraš u školu sutra? Tu u kraju bio je u Dušan Prelević, bio sam mu mjezimac. Devedesetih sam išao s njim svuda i izdavali smo časopis Probisvet. Tu je i Dragan Papić, prvo ime srpske fotografije, multimilioner, on mi je bio baš dobar drug, zajedno s Dejanom Jovanovićem, basistom Vampira. On je bio najveće ime eksperimentalne pornografije, odlučio je da ne izlazi iz kuće i da se bavi pornografijom. Ovaj kraj je bio naša oaza.
o Osamdesetih si imao problema i s pankerima iz kraja?
– O da, oni su me često maltretirali i tukli i to dolazi nakon „Marble Assa“, al‘ o tome ćemo kasnije. Mada tada dolazi do drastične degradacije pank pokreta.
o U to vrijeme družio si se s Magi i Milanom Mladenovićem…
– Ma Milan je bio divan, bre, ali ušli su brzo u velike pare, zezali su se s mnogo opasnim stvarima. Uvijek kažem: “Ne može se skejt voziti na opijatima!” Bilo je svega u mom životu – spida, koksa, ali na opijatima se ne možeš baviti sportom i to mi je sačuvalo život, odabir tako napornog načina života. Tu nema opraštanja, nisu umjli da se čuvaju.
o A Magi?
– Divna Magi. Nije to smjela da dozvoli. Pokvarila je cijeli fazon. Znala je koliko sam ja dobar s njom i da ću da je primim. Viđali smo se prije nego što je umrla. Bila je ostavljena od svih, opljačkana u Indiji, bez krova nad glavom. Mnogo smo se družili, bilo je to veliko prijateljstvo. Govorio sam joj: „Nije dozvoljeno da pored svih tih ponuda koje si imala, šta si sve mogla da stvoriš, prodaš dva stana i završiš u garaži u Borči. Koliko si putovala dotle? Niti Cane, niti Đule, niti ja, a bili smo oko nje do kraja, niko više nije htio da ima posla s tim stvarima. Ne svodi se umjetnost na pitanje lične satisfakcije. To je bila beogradska kuga koja je oduzela mnoge – ne možemo samo da se zezamo.
o Šta se desilo s glumom? Zašto si odustao?
– Odustao sam od Akademije, ali nisam od glume. Ponovo me je Želimir Žilnik pitao za jedan internacionalni projekat s Gajem Ričijem. Film će se baviti migracijom, trgovinom roblja… Ali ja ne znam šta da očekujem od Žilnika, kod njega je kao u našoj politici – prvo snimiš film pa napišeš scenario.
o To govoriš nakon iskustva s filmom „Marble Ass“?
– Kao klinac sam se bavio amaterskim filmom, to je najveće bogatstvo koje je komunizam doneo. Žilnikov kamerman bio je direktor u Studentskom gradu. To je bila prava ekipa –
Makavejev, Bata Petrović, Šijan… Mi smo se tu družili. Učio sam od najboljih. To su bili moji pravi idoli – mangupi.
o Tada je došlo do poziva za „Marble Ass“? Govorio si da ti je palo teško da provodiš vrijeme s transvestitima?
– Nije mi palo teško jer nisam bio homofob, rasista, nego zato što te ljude znam iz potpuno druge priče. Nisam se snašao u toj situaciji. Zeznuti su ti likovi poput Žilnika – moderni kauboji – nema pardona! Strašno ga poštujem, on je čudo. Ali osjetio sam ono što se posle i dogodilo. Posljedice „Marble Assa“ bile su katastrofalne – Vjeran Miladinović Merlinka je ubijen. To je bilo najgore. Žilnik je valjda zbog osjećaja krivice išao da vidi Sanelu, koji sad radi u kafani kao šanker, potpuno izgubljen čovjek. Postavlja se pitanje zašto sve to? Postojala je mračna pozadina snimanja tog filma – u slučaju Merlinke u stvari se radilo o političkoj transvestiji. Vidi, svi smo bili izmanipulisani radi političke poruke i obračuna. Tako ti je sad i s Vučićem. Znamo šta je izjavljivao devedesetih, a sad maskira i preoblači drugu priču.
o Koliko može to da traje?
– Imamo krug koji mora da se potroši iz devedesetih, krug budala, debilizma – Stefanovića, Vulina, Vučića. Mi imamo spoznaju kroz negiranje, nismo toliko blesavi. Sjebavamo sve, ali usvajamo šta ne valja. Narod nije blesav, ali ga zabole ona stvar.
o Tih godina družio si se i s Kristijanom Golubovićem?
– Družili smo se od djetinjstva. Svi su mi zamjerali kada sam otvarao njegovu izložbu, ali sam stao na njegovu stranu, ali ni on ne treba da se proserava da je potrebno ići 20 godina na robiju da bi bio velikoumjetnik. Samo ću ti ispričati scenu kad smo se sa Zvezdare spuštali trandžom i Kristijan jedini od nas daje pošteno ličnu kartu kontroli da mu piše kaznu. Takav ti je on.
Srpska Cafe
