Naslovnica Književnost Da li su Orkanski visovi jedan od najvećih ljubavnih romana?

Da li su Orkanski visovi jedan od najvećih ljubavnih romana?

“Orkanski visovi”, jedini roman Emili Bronte (Emily Brontë), smatra se remek­delom engleske književnosti. Priča o Hitklifu (Heathcliff), detetu nepoznatih roditelja i zagonetnog porekla, te njegovoj tragičnoj ljubavi sa Ketrin Ernšo (Catherine Earnshaw), postala je i jedna od najslavnijih ljubavnih priča.

Emili Bronte (1818­1848) najveći deo kratkog života provela je u Havortu, u surovim jorkširskim pustarama, u koje je smestila i radnju svog romana. Rođena je u siromašnoj porodici seoskog sveštenika, koji je nadživeo šestoro svoje dece. Emilina majka je umrla od tuberkuloze 1820, a dve najstarije sestre su kao deca umrle od tifusa. Brat Branvel (Branwell), za koga se u detinjstvu i ranoj mladosti verovalo da je najtalentovaniji u porodici, završio je kao alkoholičar.

Šarlot (Charlotte), Emili i En (Anne) su 1846. objavile zajedničku zbirku pesama, pod muškim umetničkim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell). Godinu dana kasnije, tri sestre su objavile prve romane, ponovo pod istim muškim pseudonimima: Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove”, a En “Agnes Grej”. Dok je Šarlot jedina od sestara doživela uspeh i slavu za života, Emili se brinula o bratu koji je u međuvremenu oboleo od tuberkuloze. Na njegovoj sahrani se i sama razbolela, te kasnije umrla od iste bolesti.

Ekranizacija Orkanskih visova, 1992

Kada je prvi put objavljen 1847. godine, roman je naišao na nerazumevanje. Viktorijanski kritičari su bili šokirani brutalnošću priče; jedan od njih je čak napisao da ova knjiga nije preporučljiva za dame, i da zamišlja autora kao grubog mornara koji ne zna za lepe manire. Vek kasnije, holivudske adaptacije najčešće su ublažavale priču, a likove pokušavale da predstave u prihvatljivijem svetlu.

Sam roman po mnogo čemu predstavlja suštu suprotnost tipičnim limunadicama. Glavni likovi nisu ni dobri ni simpatični: Ketrin je svojeglava, ohola i sebična, a Hitklif je osvetoljubiv, proračunat i brutalan. Istovremeno je protagonista i glavni negativac priče, koja se velikim delom bavi njegovom nemilosrdnom, dve
decenije dugom osvetom kako ljudima koje krivi za nesrećnu mladost i gubitak Ketrin, tako i njihovoj deci. Sama Ketrin je jedina osoba u potpunosti svesna kakav je Hitklif, a ipak ga voli, ismevajući iluzije naivne Izabele Linton (Isabella Linton), naglašava da Hitklif nije romantični junak zlatnog srca. Ljubav Ketrin i Hitklifa je često sebična i razorna.

Pa zašto su onda “Orkanski visovi” jedna od najvoljenijih ljubavnih priča svih vremena?

Ima nešto temeljno i neodoljivo u ljubavi koja je tako snažna i trajna, koja nije zasnovana samo na fizičkoj privlačnosti ili romantičnim opsenama, već na dubokoj i neraskidivoj povezanosti dve duše. Ketrin i Hitklif su odrasli zajedno, sami protiv sveta koji ih je sputavao i pokušavao da ih rastavi.

“Moje velike patnje na ovom svetu bile su Hitklifove patnje, i ja sam osećala sebe i njega od početka. On je moja velika misao u životu. Kad bi sve drugo uginulo a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi sve drugo ostalo a on bio uništen, vasiona bi se pretvorila u ogromnog tuđinca, činilo bi mi se da nisam deo nje.”

Inovativan narativni postupak

Jedna od najinovativnijih karakteristika romana je narativni postupak: priča je prikazana kroz oči dvoje nepouzdanih naratora – pridošlice iz grada koji samo delimično razume ljude o kojima sluša, i žene koja je sa njima provela decenije i većini događaja prisustvovala, ali koja priču oslikava svojim zdravorazumskim gledištima i konvencionalnim moralom. Autorka nam nikad ne govori šta misli o likovima. Naratori nam, sa druge strane, neprekidno govore da treba da osuđujemo Ketrin i nazivaju Hitklifa čudovištem i demonom. Pa ipak, teško je ne voleti Hitklifa i Ketrin mnogo više nego likove u romanu koji su im suprotstavljeni kao dobri, pozitivni i simpatični. Hitklif je autsajder, od detinjstva navikao da prema njemu loše postupaju, izložen uvredama zbog svoje tamne puti; on je oličenje gneva i pobune nepravedno odbačenih i potlačenih delova društva. Hitklif i Ketrin predstavljaju strast, prirodu, slobodu, nasuprot civilizaciji
i društvenim stegama, civilizovanom, ali beskrvnom svetu koji predstavljaju Lintonovi.

“Od čega god da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova je toliko različita koliko zrak mesečine od munje, ili mraz od vatre.”

Ruševine kuće u Havortu koja je poslužila Emili Bronte kao inspiracija za kuću porodice Ernšo poznatu kao Orkanski visovi.
Njihova tragedija je ishod stega okoline, ali i toga što je Ketrin rastrzana između sveta prirode i istinskih strasti, te sveta civilizacije i društvenih pravila, sveta u koji Hitklif ne želi i ne može da se uklopi. Umesto toga, on posvećuje život tome da svet pokori i da ga uništi. Civilizacija i priroda se ipak moraju pomiriti, i zato je drugi deo romana, iako daleko manje popularan, neophodan. Mladalačka ljubav koja se rađa između mlađe Ketrin i Haritona (Hareton) predstavlja nadu u pomirenje suprotnosti – pozitivniju, društveno prihvatljiviju verziju ljubavi prve Ketrin i Hitklifa.

Orkanski visovi i pustare ostaju prepuštene duhovima Keti i Hitklifa, koji nisu našli način da svoju ljubav ostvare u stvarnom svetu. Ali, ta ljubav je ona zbog koje volimo ovaj roman. Svi ponekad ipak poželimo da u svetu prolaznih romansi pronađemo srodnu dušu, nekoga za koga nas vezuje nešto duboko, strasno
i večno.

“Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; iako je ona izvor male vidljive radosti, ona mi je neophodna. Neli, ja sam Hitklif! On mi je uvek, uvek u mislima, ne kao zadovoljstvo, baš kao što i ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao moje sopstveno biće.”

Wannabe magazin

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

4 × five =