Pojam cross-dressing u najširem smislu podrazumeva prerušavanje u osobu suprotnog pola, a kao motiv u dramama i pozorišnoj tradiciji vuče korene iz antičkog doba.
U antičkoj Grčkoj sve uloge su igrali muškarci, tako da je cross-dressing u nekom obliku bio neizbežan.
Vilijam Šekspir slikaU elizabetinskoj Engleskoj, ženske uloge su takođe po pravilu igrali mladići jer je bilo nezamislivo da se žena eksponira na sceni, posebno jer su mnoge predstave sadržale jezik i situacije neprilične za jednu damu. Ovakvo uređenje u okviru pozorišta nam daje sliku položaja žena u tadašnjem društvu, zbog kojeg je Šekspir i kreirao u delima znatan broj ženskih likova koji se prerušavaju u slobodniji i privilegovani pol da bi ostvarile svoje namere. Na ovaj način je Šekspir želeo da raskrsti sa određenim renesansim vrednostima.
Renesansa je predstavljala prelazno doba, od srednjovekovnog ka modernom, period pun kontradiktornosti. Iako je težila da raskrsti sa mnogim srednjovekovnim vrednostima i idealima, i imala kao ideal antičko doba, ostaci srednjeg veka su bili prisutni u društvenoj nadmoći muškog pola, i Engleska s kraja šesnaestog veka je patrijarhalno uređena.
U takvoj hijerarhiji, žena je po položaju bila u vlasti muškarca jer se smatrala manje racionalnim bićem kojem je neophodna muška zaštita, i takav položaj žena je bio potvrđen zakonom. Njen podređen položaj je zahtevao od žene da ima četiri vrline: poslušnost, čednost, ćutanje i pobožnost.
Renesansa je takođe bila period u kom su delali humanisti, čija učenja i dela su imala krucijalan uticaj na Šekspira (Tomas Mor, Erazmo Roterdamski…), a koji su zagovarali popravljanje položaja žena u društvu i značaj obrazovanja istih. U svetlu takvih društvenih okolnosti, prerušavanje u muškarca je simbolizovalo značajnu promenu statusa i davalo širok spektar mogućnosti Šekspirovim ženskim likovima.
Ženski likovi i muški alter ego
U šekspirovim delima je uglavnom slučaj da su ženski likovi ti koji se prerušavaju, a veoma mali broj muških likova se prerušava u žene, i ton zapleta koji je zasnovan na ovom motivu je blagonaklon prema ženama koje se usude na to. Najpoznatija četiri lika koja se odvaže na ovaj korak su junakinje komedija: Porcija iz Mletačkog trgovca, Rozalinda iz Kako vam drago, Viola iz Bogojavljenske noći i Julija iz Dva viteza iz Verone.
Zaljubljeni Šekspir
Ovim junakinjama je zajedničko poreklo (potiču iz aristokratskih, bogatih porodica), obrazovanje, iako neformalno, inteligencija i hrabrost da se uhvate u koštac sa svetom muškaraca, i čak ostvare trijumf nad njima na kraju.
Šekspirove junakinje se ne prerušavaju iz podlih ili buntovnih namera i čim ostvare svoj cilj, koji je uvek u vezi sa muškarcem koga vole, vraćaju se u svoj ustaljeni društveni položaj bez primedbi i, venčavši se, pokorno prihvataju svog muža za zaštitnika i pokrovitelja. Može se slobodno reći i da prihvataju muževe koji su, nakon sposobnosti i vrlina koje junakinje iskažu pod velom muškog alter ega, ispod njihovog nivoa.
Porcijin Basanio je daleko siromašniji, manje odan i načitan nego ona; Rozalindin Orlando oličenje vrline, ali joj ne može parirati u oštroumnosti i živosti; Orsino je egoističan i ne može da prihvati odbijanje.
Ovi ženski likovi prevazilaze šablone i uloge koje im društvo dodeljuje, ali samo na kratko, i uvek u muškom ruhu. Odelo je u elizabetinsko doba bilo simbol statusa, pa zato sve junakinje dobijaju slobodu, hrabrost i inteliigenciju muškaraca (ili makar pravo da ih iskažu) samo kada su odevene kao oni.
Muškim odelom Šekspir daje suptilno revolucionaran glas ženama, zabavljajući i ne uznemiravajući publiku svoga vremena u isti mah.
Rozalinda i Ganimed kao dva lica jedne ličnosti
Rozalinda je jedan od najblistavijih ženskih likova proisteklih iz pera engleskog genija, i upravo je ovom ženskom liku podario najviše teksta u odnosu na sve druge, kao i epilog, jedini koji izgovara žena u njegovim delima.
Mnogi kritičari su se složili da su najkompleksniji likovi iz Šekspirove stvaralačkog opusa Hamlet i Rozalinda. Ali ni Hamlet nije imao priliku da bude ovaploćenje i glas dva komplementarna pogleda na život, muškog i ženskog. Pobegavši u Ardensku šumu kao Ganimed, Rozalinda kroz čitav spektar emocija, filozofskih razmatranja i duhovitih doskočica (u ljubavnim raspravama sa Orlandom) dočarava kako ljubav izgleda i šta predstavlja za oba pola.
Ljubav je prema njoj ludilo, zaluđenost koja traje kratko, i iako neiskusna, ona ne veruje Orlandovim obećanjima i izjavama odmah, već ga kao Ganimed stavlja na probu i uči ga šta je ljubav i kako da je voli.
U Šekspirovo doba je Rozalindu igrao glumac, a Rozalinda se prerušava u Ganimeda koji glumi Rozalindu da bi pomogao Orlandu da je zavede. Ovakva „pometnja“ i kompleksnost igranja inače kompleksnog lika je doprinela mogućnosti raznovrsnog tumačenja lika i poigravanja sa načinom na koji će čitaocu izneti ideje i suštinu ovog inspirativnog lika. Kao što i Šekspir u naslovu ističe, lik Rozalinde se da tumačiti Kako vam drago.
Šekspir ne bi mogao dati glavnu reč u drami Rozalindi, Porciji ili Violi bez „pomoći“ cross-dressing-a, niti bi one imale takvu složenost i jačinu lika bez svog alter ega. Stoga je cross-dressing predstavljao neophodan i bezbolniji prelaz na putu ka većim slobodama i jednakosti žena.
Šekspir ni izdaleka nije bio ženomrzac kako su neki tumačili njegova dela, pozivajući se na ponižavajuće opaske o položaju žena, njihovoj naravi i prirodi koje je pripisivao svojim likovima, već je upravo takvim suptilnim sredstvima (jedinim koja su mu bila dozvoljena u to doba) u delima skretao pažnju i prekorevao apsurdne stavove vremena i poredak društva ispred kojih je svojim genijem bio vrlo daleko.
Piše: Milica Jovanović
Kultiviši se
